Joškin Šiljan: Sloboda nije dodatak umetnosti – ona je njena suština

U Salonu Muzeja grada Beograda 25. jula 2025. godine otvara se izložba „Jess malo sutra“, umetnika Joškina Šiljana, nastala u saradnji Muzeja grada Beograda i Galerije Štab. Na tri nivoa Salona, publika će imati priliku da sagleda ne samo različite cikluse i medije, već i raznolike slojeve jedne umetničke i egzistencijalne potrage. U susret izložbi, razgovarali smo sa Joškinom Šiljanom o njegovom stvaralaštvu, procesu rada, umetničkoj slobodi i svetu u kojem umetnost nastaje. Njegovi odgovori su poput njegovih radova – nepredvidivi i duboko iskreni.

Kao i kod naziva slika – naziv se sam „pojavi“, niotkuda, nebitno odakle. Možda je došao iz mog rada „Srbi narod najcrnji“, a možda iz „fabrike umetnicima, umetnost radnicima“. Ko bi ga znao. Al’ je došo. Tu je. Stoji.

Ideja, kao i kod većine mojih izložbi, jeste da izložim sebe – moje stvaralačko biće, Joškin Šiljana – likovno, kao sliku. I da se pogledom posmatrača nastavi ta večita igra stvaranja. Da posmatrač kroz tu igru „ponese“ sliku sa sobom.

Sve je prostor i sve ima svoj prostor – galerija, slika, kuća, grad, svemir… U prostoru galerije, na licu mesta, izložba se sama stvori. Radovi se sami odaberu, nametnu, izbore – za gledanje, za razgovor sa posmatračem.

Pročitaj i:

Sve se menja, pa i Joškin Šiljan. Često se „ozbiljno zezam“, ali ako se ne menjam – što sam se i pojavljivao na životnoj pozornici? Kao voda – stalno tečem, menjam se, čistim se.

Vreme je iluzija. Nuna stvarnost. U procesu stvaranja – dan, minut, godina – sasvim su nebitni. Uvek si u stvaranju, čak i kad spavaš, ćutiš, postojiš ili ne postojiš. Stvoren si da stvaraš sebe i svet oko sebe.

Proces je suština. Slike su „nus proizvod“ tog procesa. Kada posmatrač vidi sliku, on nastavlja taj proces stvaranja – kroz svoje oči, svoje tumačenje, svoju igru. To je večita igra postojanja.

Humor kao humor – može da bude simpatičan, ali razvodnjava stvar. Ja više volim „ozbiljno zezanje“. Bezazlenu, slobodnu igru – stvaranje radosti za ljudsko oko, za nekog u nama.

Sloboda teži da bude slobodna, nevezana, beskonačna. Ali svaki njen oblik je ograničen. Umetnost, da bi bila umetnost, mora imati tu slobodu kao osnovu – kao uslov svih uslova.

Poruke nisu bitne, pogotovo ako se obraćaju razumu. Bitan je kontakt. Gledanje pupkom. Slika neka priča svoje priče – nekome, nekada, nečemu – možda i nama.

Teško. Moj ego, kao i svaki, jedva čeka pohvalu – raste ko kvasac. Pa onda hoće da se meša, da se kloniraju te pohvaljene slike. A to su slike bez duše. Samoljubive. Isprazne.

Novo vreme brzo postaje staro. Sve se frizira, doteruje, projektuje. Umetnička scena kao traka – mnogo proizvoda, malo stvorenog. Samo stvoreno ostaje. Ili nestaje – svejedno. Samostvaranje je jedina stvarnost.

Srećom, nemam taj osećaj da sam neko i nešto. Trudim se da ga umanjim što više – naročito u radu. Da li uspevam? Pojma nemam. Možda. Negde. Nekad.

Bez samostvaranja Uma nema umetnosti. Suština umetnika je odgovornost – da stvara sebe i svet oko sebe. Da učestvuje u samostvaranju Uma. Bez Uma – ništa ne postoji.

Joškin Šiljan ne nudi gotove odgovore – on ih slika, udiše, preobražava. Njegova umetnost je prostor slobode, igre, duhovite razgradnje i dubokog samoproučavanja. U izložbi „Jess malo sutra“, on ne prikazuje samo slike – on prikazuje sebe, proces, pitanja. A posmatrač je, htio to ili ne, pozvan da učestvuje. U toj igri, možda i pronađemo sebe – makar na trenutak.